Zašto je pritisak okoline ponekad dobra stvar?

Većina se nas u jednom periodu susrela s osudama okoline, posebno ako dolazite iz neke manje sredine. Dogodilo mi se i više od jednom da sam odjednom čula neku činjenicu o sebi koju, eto, nisam znala, ali zato svi drugi jesu. Ali moja tema danas nisu tračevi ni laži, već drugačija vrsta osuda.

Recimo, želite u životu raditi nešto što se možda smatra „nekonvencionalnim poslom“ ili radite to iz hobija – pokrenuli ste YouTube kanal ili počeli pisati blog, počeli ste pjevati okolo ili bilo što drugo. I dok je meni to nešto normalno i razumno, pa svakako i pohvalno, jako puno ljudi ovakve osuđuje. „Jao, znaš nju? Da, ona ti je pokrenula YouTube kanal. Pa što si ona umišlja, da je netko i nešto!?“ Pa znate što? Ne morate biti netko i nešto da počnete raditi ono što volite.

No, nije ni to ona glavna tema ovoga teksta, to je samo dio nje. Ja vam danas hoću govoriti o tome zašto su ovakvi komentari, iako ih možda sada mrzite, zapravo dobra stvar.

Možda radite sve što radite zbog hobija, a možda želite kasnije napraviti nešto od toga. I možda nekome okolina stvarno odluči čestitati i pohvaliti ga, ali većinom za ovakve samo čujem loše komentare. Nešto između gore spomenutoga „ma što si ona/on umišlja“ i „od toga nikada nećeš ništa zaraditi, bolje se počni baviti pravim poslovima“. Ne znam za vas, ali ja baš zbog želje da pokažem ljudima da su u krivu radim puno više; da utišam njihova šaputanja i njihove negativne misli i dokažem im da znam što radim.

I tu dolazimo do glavne misli ovoga posta. Neka vas zli komentari ne obeshrabre, već neka vam postanu motivacija. I ne govorim samo o pokretanju posla ili slično, govorim o bilo kojoj, recimo, većoj odluci. Želite smršaviti pet kila? To je odlično! Možda očekujete da će vam svi čestitati zbog toga i da će vas hvaliti, ali to se najčešće ne dogodi. Najčešće vam se smiju i govore kako ne možete to i opet dolazi do onoga ma-što-si-to-umišlja. I umjesto da povjerujete da stvarno to ne možete, vi dajte sve od sebe. Krenite još jače i odvažnije, dokažite im da su u krivu. A kada dođete do svoga cilja, kada postavite neki još ambiciozniji, pustite ih da govore što hoće. U tom trenutku već ćete biti dovoljno ponosni na sebe  da shvatite da vam njihova mišljenja više nisu bitna.

Optuživali su me da kopiram i kada sam svoj tekst napisala prije nego oni svoj. Odbijali su me čitati jer sam bila previše mlada da napišem nešto kvaliteto. Kada sam pričala o objavljivanju knjige prvi put, na licima sam im vidjela da misle da sanjarim. Slušala sam kako komentiraju neke stvari o meni kada su mislili da ne slušam. Kada sam im rekla da sam krenula u teretanu prije dvije godine, dali su mi mjesec dana. Ali, nisam odustala ni od jednog svoga cilja.

Dugačak je put preda mnom u svakome aspektu moga života i imam još toliko neostvarenih ciljeva, ali nikada neću odustati, sigurna sam u to. Dosta stvari koje su rekli da neću uspjeti već jesam. Dugačak je put do svega što želim, ali naučila sam vjerovati u sebe.

Naime, ja sam od onih koji se ne mogu pomiriti s prisilnim radom. Nisam lijena, nije mi problem raditi – ako je to nešto što volim. U pisanje ulažem gotovo svo svoje slobodno vrijeme i ne tražim materijalnu dobit od toga, a znam da neki to ne smatraju poslom, ali ja smatram.

Kada kažem da nisam radila preko sezone jer se želim fokusirati na stvari koje su mi stvarno bitne i odvojiti vrijeme za sebe znaju me blijedo gledati, jer odjednom je sezona nešto što se podrazumijeva i odjednom sam ja lijena zato što ne radim sezonu. Istina, ne radim nešto što mi trenutno donosi novac, ali svakako radim. I to nešto što mi donosi zadovoljstvo, nešto čime se želim baviti u budućnosti, nešto što će mi za pet godina značiti za razliku od tih nekoliko zarađenih tisuća koje bi otišle na novu odjeću, možda malo bolji laptop ili slično.

Jednom sam prilikom spomenula da bih htjela imati izdavačku kuću i da bi to meni bio posao iz snova – Čitati knjige, birati rukopise, možda uređivati naslovnice i prijelome, itd. Na to sam dobila odgovor koji tada nisam očekivala: „A ti bi samo posao u kojem ništa ne radiš?“ Pa zar lektura, prijevod, dizajn, pa i sama odvažnost da uopće izgradiš posao nisu dosta? Zar moj trud nije dovoljan samo zato što nisam spremna upisati faks koji ne želim samo jer je, eto, traženiji od moga ili jer nisam za poslove koji imaju fiksno radno vrijeme?

Zbog svega ovoga ja sam im odlučila pokazati da su u krivu. Svaku sam negativnu misao odlučila pretvoriti u još jedan komadić motivacije da nastavim, jer nisam spremna na alternativu.

Znalo me smetati što me ljudi ne shvaćaju ozbiljno jako često. Sada mi je to samo motivacija da nastavim dalje. Pa eto, kada vam idući put netko kaže da vam je glava u oblacima i da nikada nećete postići ono što želite, samo ih dodajte na popis ljudi kojima ćete dokazati suprotno.

Share on facebook
Facebook
Share on google
Google+
Share on twitter
Twitter
Share on linkedin
LinkedIn

Više objava:

Prati objave

grad zvijeri